Klarinet pripada porodici instrumenata od drveta. Ima usnik s jednom trskom, ravnu cilindričnu cev sa gotovo cilindričnim provrtom i burence. Osoba koja svira klarinet naziva se klarinetista. Iako sličnost u zvuku između najranijih klarineta i trube može dati naznaku za njegovo ime, možda su u to bili uključeni i drugi faktori. Tokom kasnog baroka, kompozitori kao što su Bah i Hendel postavljali su nove zahteve veštinama svojim trubačima, od kojih se često zahtevalo da sviraju teške melodične prelaze u visokom, ili, kako se naziva, registru klariona. Budući da trube u ovo doba nisu imale ventile ili klipove, melodični prelazi bi često zahtevali upotrebu najvišeg dela raspona truba, gde su harmonski tonovi dovoljno blizu jedan drugom da bi proizveli lestvice susednih nota za razliku od razmakanih skala ili arpeđata donjeg registra. Delovi trube koji su zahtevali ovu osobenost bili su poznati pod nazivom klarino i to se zauzvrat odnosilo i na same muzičare. Verovatno je da termin klarinet možda proizilazi iz umanjene verzije „klariona“ ili „klarinova“, pa se sugeriše da su svirači klarina možda sebi pomogli svirajući posebno teške prelaze na ovim novorazvijenim „kobajagi trubama“. U Grčkoj je klarinet (koji se obično naziva „κλαρίνο" - "klarino") istaknut u tradicionalnoj muzici, posebno u centralnoj, severozapadnoj i severnoj Grčkoj (Tesalija, Epir i Makedonija). Zurla sa dvostrukom trskom bila je dominantan instrument pre dolaska klarineta u zemlju, iako mnogi Grci klarinet smatraju svojim domaćim instrumentom.
